Evo, prvi vikend mog života s motorom se bliži kraju. Uf, baš sam se fino navozo.
Uzduž i poprek. Svukud i svakam. I na kraju dana, sve mi je baš ravno.
Dobil sam kaj sam tražil i niš mi više ne treba.
Kad bi išo s ičim uspoređivat vožnjice, mislim da bi to bilo... spavanje!
Vozit motor je ko ljosnut u dubok san nakon napornog dana. Tek kaj zaspiš snom bez snova, već si budan. I moliš za bar još koju minutu spavanja.
Pa, kak se meni čini, tak je otprilike i s motorom. Sjedneš, kreneš, i prije neg se možeš okrenut oko sebe, već si odvozil kaj si trebal / htjel odvozit. Otišel si tam i natrag. A nit ne znaš kaj se desilo. Sve se tak brzo odvilo.
Već je kraj dana. Pa kud mi je nestalo vrijeme u međuvremenu?
I dok silazim s motora i lagano se odmičem, bacam unatrag letimični pogled... I lomim se.
Dovoljan mi je bilo kakav razlog. Spreman sam uvrijedit svog ljubimca i reć da nekaj "ne štima" s njim pa da ga još malo provozam kako bi provjeril jel sve u redu. Uslijedi još jedna "rupa" u sjećanju.
To je bilo ugodno. Dobro da smo provjerili da je sve OK. Nikad ne znaš. Morat ćemo to ponovit.
Ponekad poželiš da si budan dok spavaš pa da bi više mogo uživat u samom snu. I poprilično paradoksalno, ispada da bih morao manje uživat u vožnjama da bi mi bile imalo boljima.
Jer bi tek tada trenutak vožnje mogao biti toliko duži da poput parazita isišem iz njega još pokoju kap radosti više. Al paradoksi su kučke.
A ja i dalje ne znam kak sam se već našo u trenutku "sada". Pa pred sekundu sam se uzbuđen spremo da se provozam. Svašta.
Pitam se dal se takve stvari događaju drugim ljudima? Postoji li neka terapijska grupa ljudi s istim simptomima?
Autor
Tema: To mora da je ljubav (Posjeta: 2376 )