Moto priče 2005 — 15 veljače 2005 -

Ova priča bi mogla početi nekako ovako.
Bila je jednom dobra mala curica, uvijek odlična u školi, sa slabim interesom za decke i marljivo trenirala gimnastiku, kako bi mama i tata mogli biti ponosni na nju. Samo bog zna šta se dogodilo, da je postala bikerica!!!

Ali počnimo radije polako i od početka.
Motori me do moje osme godine nisu zanimali. Kao mala curica imala sam tri barbike, jednog medvjedića i korice kazeta mog deset godina starijeg brata, koje sam upotrebljavala za gradnju kuća mojih lutki (možete si zamisliti, koliko je bio sretan što me ima). Ali onda se dogodilo… prvi put sam se vozila »motorom« kad sam imala osam godina. Moj brat je za rođendan dobio automatika, onoga od Tomosa. To je bila prava makina!!! Uvjek sam je gledala s strahopoštovanjem i bila sam tako ponosna kad me brat, koji je još uvjek bio ljut zbog kazeta (ali sada je bilo još gore, jer sam rekla tati i mami da puši) vrlo rijetko provozao po dvorištu.

Nakon odprilike jedne godine, kad je moj brat izgubio interes čuvati motor ko pas, došla sam u garažu. Bio je tamo. Crven. Lijep. Zvao me da ga uzmem i malo provozam. I ja nisam mogla odoljeti. Uzela sam automatika i izgurala ga van.
»Hmmm… pali se ovdje. Volan je ovdje, sjedneš ovdje… PA JA SVE ZNAM!!!«,
tako sam uzela »crvenu munju« na prvu od naših grupnih vožnji. Bilo je strašno!!! Da znate kako je to išlo, sigurno brže od Hayabuse, R1 i ZXR12 zajedno… barem tako se ja sjećam… Tada su stvarno radili dobre automatike.
Ali kod starta promakla mi je jedna mala stvar. Znala sam gdje se pali… to sam uvjek gledala…znala sam gdje je gas… ali zaboravila sam pogledati, kako se ova raketa zaustavlja. Nekako sam pronašla nožnu bremzu i u zadnji trenutak, ispred glavne ceste, zaustavila se. Sva sretna da sam živa, nisam ni primjetila da me gleda mali susjed i trči prema meni.
»Vaaaaaaaaauu, vaaaaaaaau!«,
laje mali.
»Šta si napravila!!!«,
kad sam se okrenula, vidjela sam barem pola metra traga od kočenja. Bila sam strašna frajerica i valjda nisam priznala da nisam znala kočiti… Ne sjećam se baš dobro šta se dogodilo s Tomosom. Mislim, da su ga ukrali ispred gostione, kad je moj brat, mrtav pijan, išao doma s nekom curom.

Prošlo je nekoliko godina, da sam ja opet sjela na prednji sic motora. Bivši dečko (uskoro ćete saznat zašto) nagovorio me, da uzmem kredit za motor. Kupila sam Yamaha Virago 1100. Stvarno je bio lijep, malo vožen i nenormalno jeftin. I tako ja na zadnjem sicu MOJEG motora razmišljam (da, uvjek nastanu problemi kad žene razmišljaju):
»Čekaj malo, nešto ne valja u ovoj slici…«.
Kad sam rekla, da želim voziti, rekao je:
»Nema šanse, kako bi izgledalo, da ti ja, kao policajac, dozvolim voziti motor bez vozačke?«.
»Dobar argument«,
pomislila sam (opet mislila!?!). I tako odlučih položiti ispit. Išlo je brzo, bez ikakvih problema osam sati autoškole, ispit položila u prvom pokušaju. I tako sva sretna s, papirom u ruci dodem do dečka. A on meni ozbiljno:
«Pa ti imaš dozvolu do 350ccm. Nema šanse, kako bi izgledalo, da ti ja, kao policajac, dozvolim…………………..«.
»Aaaaaaaaaaaaaaaaa!«

Kad sam počela prodavati motor, brzo se odlučio, da će on kupiti nešto manje, pa da mogu ja voziti. Neću ni govoriti o mojim kriterijima za nabavku motora. Tada mi je bilo dovoljno, samo da ima dva kotača. I možda sic za moju guzu. Jedan je dečko prodavao u oglasniku Cagivu. Vozili smo se dobrih sat vremena do njegove kuče, jer je rekao, da je motor u predivnom stanju, vrijedan dolaska. Kad smo došli bogu iza nogu i videli motor, koji nije imao ni volana montiranoga, ni cijele prednje maske, moj se dečko raspizdio, a ja:
»Super! Uzimam!!!«

Na kraju sam dobila Jawu 350 Chopper, godište 96. To su vam nove Jawe, čudo od tehnike. Zweitakter, palila se je na ručicu mijenjača, bremze su radile kad su one htjele i izgledala je kao da je iz godine 1930. Kad me je decko koji ga je prodavao vidio , skoro je pao u nesvijest.
»Kako ćeš ga paliti? Ni ja ne mogu, a kamoli takvo malo stvorenje ko ti!«
Jawa je više nego zadovoljavala moje kriterije. Dva kotača, sic i žmigavci. Dovoljno za početak.

U ovoj priči slijedi otrovanje krvi motociklizmom, moja prva klupska iskustva i najvažnije lekcije koja sam naučila vrlo jeftino, s par ogrebotina na mom egu. Priznajem, da ne vozim motor kao Rossi, ali me na moje godine iskustva s motorima ne treba biti sram moje vožnje.

Ali ljudi moji – tada, na ovom zweitakter čudu, bila sam najbolja, najbrža i valjda sam znala sve što treba. Jednom sam išla na grupnu vožnju s policajcima (na njihovim privat motorima). Oni na sportskim motorima su pobjegli, a ja sam dominirala chopperima. Bila sam prva u redu i kažem vam, s petnaest muškaraca na repu, je zadnja stvar na mom umu bila preživjeti. Vozila sam ko luda kroz one stvarno ljepe zavoje na »Route 69« u Austriji. Kad smo stali i dečki me zamolili, da malo smanjim brzinu… je moj ego več narastao na veličinu malo manjeg planeta. Stvarno, ljudi, imala sam sreće u životu. S tako malo prakse voziti toliki ego na motoru. A ja još vozila Jawu, za koju tesko kažeš da je motor. Sa svakim kilometrom i svakim novim motorom, moj se ego srečom smanjivao.

Nećete vjerovati, ali vozila sam i MOJ motor one sezone. Napravila sam nekoliko stotinjak kilometara s njim i ionako mi se nije bas svidjao, osim velike razlike u snazi motora. Ali sam s njim naučila jednu od najvažnijih lekcija u mom motorističkom životu.
Išli smo na more s motorom. Ja vozim, bivši otraga. Na kad smo plačali cestarinu, jedan muškarac skoro dobio infarkt od smijeha kad me vidio kako vozim dečka, a jedna žena otvorila prozor i vikala nešto i pokazivala onaj znani »thumbs up«. Moj se ego ponosno vukao još kilometrima iza mene i stigao me sav na benzinskoj stanici, gdje sam poslije tankanja benzina morala sama postaviti motor na parkingu, a dečko je išao platiti. odlučno sam dodala gas i vidjela grupu motorista, koji su jeli pored motora. Slijedilo je pet najneugodnijih minuta mog života. Već se odvijao film u mojim mislima: Dodje cura s 250 kilogramskim motorom, zaustavi se kraj motorista, skida kacigu i njena duga plava kosa pada na ramena. Dečki su oduševljeni, a cure ne mogu vjerovati šta gledaju…. Dovoljno snova?
Dogodilo se tako: Ja po gasu i zavijam na parkplatz. Bila sam prebrza i morala sam snažno kočiti, jer je ispred bio rubnik. 250 kilograma od motora se valjda nagnulo na jednu stranu. Ja ga nisam mogla zadržati i umjesto, da bi ga pustila na pod, bacila sam se izpod motora, da se ne bi oštetio. (Ali ne zbog motora, zbog dečka, koji bi me ubio da sam nešto napravila MOM motoru.) Hvala bogu za one dečke, koji su dignuli motor sa mene i postavili ga baš u trenutku, kad je dolazio moj bivši. Ako mi vjerujete ili ne, motor nije imao ni jedne ogrebotine!!! I moj bivši još sada ne zna za to.
Mislim, da dugujem svoj život tom dogadaju, jer se moj ego automatski smanjio na realnu veličinu, tj. ništa. Tada sam počela polako učiti, šta to znači voziti motor. Pored užitka gledati na sigurnost i na kvalitetu vožnje motorom.

Dolazi moja peta motoristična sezona, koju jedva čekam. Svake jeseni vidim, koliko sam naučila i koliko još trebam naučiti. Sada znam, da nisam frajerica zbog toga jer vozim motor, nego zbog moje ljubavi prema motociklizmu, prema adrenalinu koji preplavlja tijelo kad dobro položim koji zavoj. Ne volim se voziti u grupama, niti se isticati kad sam na motoru. Imam nekoliko frendova, s kojim se ponekad vozim. Imaju više znanja i iskustva mene i svaki put sam bolja kad idemo skupa na djir. Od njih sam sam puno naučila. O motorima, o vožnji, o samom stavu kojeg imam danas do motociklizma, o tome, da je najvažnija osoba koja sjedi na motoru i da se sve može popraviti i kupiti, ali nemožeš kupiti svoje zdravlje ili život.

Voljela bi vam opisati još ove tri godine, koje su slijedile do danas, ali ću ih ostaviti za iduću nagradnu igru, možda ću trebati kakav auspuh ili nešto ;). Svima želim, da na vašim motorima saznate bitne stvari o sebi, da bi mogli još puno godina raditi to, što nas druži na ovoj stranici i forumu. VOZITI MOTORE!

Share

About Author