Moto priče 2005 — 30 studenoga 2004 -

Pozdrav ljudi…
Ne znam kako bi poceo pricat svoju pricu jer mi je malo neugodno da sa nepunih 19 godina kazem da imam pricu, pored toliki ljudi koji su otukli tisuće kilometara po cestama!
Al evo da se odvazim i u prkos svakoj predrasudi počmem.
Moj prvi dodir s motorom i nije bio baš tako slavan, naime uspio sam ga zaribat. To se dogodilo jedno ljeto kada sam boravio kod babe i dida na selu u dalmatinskoj zagori. Kako gore djeca voze sve i sve i svašta već tamo u drugom, trećem osnovne, tako su svi u drustvu u koje sam dosao vozili neki motorić. Bio je to kraj 6-og razreda kada mi je stric dozvolio spustiti svoju trkacu “rogušu” sa konopčića kojima je bila pričvršćena za krovnu gredu na tavanu. Biciklom sam bio prezadovoljan iako sam negdi u sebi ubiti želio nešto što ne moraš pedalat. Vozili se tako iz dana u dan, oni na motorima ja na stričevoj bicikli, dok jedan prijatelj nije pitao bili se htio zamjeniti. Bila je to ljuta kemija od motora. Stara Tomosova “trica” iz 68′, ugradjena na ramu automatika, brzine su bile nekim cudom poluga prebacene na nogu i malo tko je znao naći drugu brzinu na tom čudu. U društvu su je popularno zvali “Limun” jer je bila žute boje doduše tako ružno opiturana da bi se to i metlom dalo učinit bolje. Al ko je mario za to bilo je bitno da vozi! Prva-treća, tako cjeli dan dok nije nestalo goriva, a trebalo bi čovijeku vratit motor. Sjetim se ja da su otac i stric gorivo od freze uvjek ostavljali u nekoj kanti pored nje a rekli su mi da to ide i u motor. Ulijem ja u Limuna litru-dvi i vratit motor. Nisam ni znao da to nije bila mjesavina već čisti benzin i još onako uz brijeg prvom cjelim gasom, počme Limunko režat pa stane! Guram ja naprijed, nazad-ništa, na kurblu, ne miče se, šta ću sad jadan ti sam! I odlučim se za najgoru moguću stvar na svijetu, ostavim motor Ivanu ispred kuće, biciklu pod ruku i “šmuga”!
Naravno sutradan izgubio sam sve prijatelje a i za isprike nitko nije mario. I neka mi! Tako je moja karijera stala do idućeg ljeta kada je stric u nekog prijatelja naša “kozu”(APN 14). Radovao sam joj se više nego bilo čeme do tad. Na motoru je nedostajalo svegai svačega, istrgane sajle, zanečišćen karburator, nije bilo svječice, poklopca od hladjenja,… Čistom logikom, gdje šta odvidaš tu zavidaj, pamteći broj navoja očistim ja karburator, zavida se neka svječica, zakrpaju se sajle, malo goriva i koza upali. Nije išla ništa ali i to je bilo dovoljno za moj drugi zaribani motor! Naime već rečeni poklopac hladjenja bio je koban! Dojde masina sa generalne, dojde i poklopac, sastavim ja to, koza leti. Nekako tako obnovilo se i prijateljstvo i nije se više spominjala sramota s Limunom koji je ponovno bio u voznom stanju. Kako sam išao u školu u Splitu pročuje se za neki kostur od BT-a, to vam je navodno pravi trkaći motor, ima naprijed disk, livane felge, plastike,… Kupim ja bt-a, stavim mokinju od koze i uputim se iz Splita svim mogućim prečicama na 40-ak kilometara udaljeno selo. Sve je bilo dobro do Biska kada je pukao lanac. 7 km uzbrdnice i jedno 2 km nizbrdnice bilo je sasvim dovoljno da zamrzim bt-a. Napravilo se i to, ekipa oduševljena, počele se i slagat prve “ćoše”. Tako nekako dogodio se i moj prvi pad ali ništa Bogu hvala šteta minimalna i na motoru (što je bilo važnije) i na meni. Da ne dužim puno priču slično je stigo i CTX i jedan pa i drugi Elektron 90, jer srednja škola otvara daleko veće mogučnosti. Na kraju 1. srednje išlo se odmah radit, šparalo se i ušparalo. Stigao NSR 125 s malossijevom garniturom 175. Raketa, prava stvar za izgubit glavu.
Prve ozbiljne svađje u kući i otprilike prve smjernice di sve ovo vodi. Sve se donekle smirilo kada je otac otišao na “bauštelu” u Njemačku u neznanju da nsr nije prodan. Kada se vratio ispunio je svoj dio obećanja jer mi je svjedodžba izgledala kako smo se dogovorili i doveo Hondu MTX 50 81′. Motor ko curica, samo svjetla nisu radila. Jednu večer išlo se vozit nas 4, sa mtx i nsr i vidi vraga sudarili se medjusobno! Prvi ozbiljni pad, prva ozbiljna šteta na oba motora, prva ozbiljna očeva prijetnja da će mi zapalit sve motore. Sve se nekako smirilo, popravila se mala hondica, “velika” se prodala. Došla krizma i opet se nešto skupilo novaca. Kupim ja Kawasakijev stajaći jet ski JS 300, bez makinje, kupim gumenjak i pentu 25 ks bi jednog starog zrakača KTM 500 80′. Prvo sam stavio motor od pente u jet ski pa kad je u 2. mjesec izdala spojnička skoro nije Cetina odnijela i mene i “plovilo” mi! Ktm-u je falilo par zupčanika u getribi, ustvari kompletna mašina je bila rasulo, tako da je jedino riješenje bilo stavit nešto drugo na staru ramu. Pročulo se da ima u Sinju neka makinja od ktm-a al niko ne zna od kojeg točno. Dojdem ja tamo ono LC 4 600, doduše blokana na radilici, uza sve žive mućke dobijem ja nju za 1000 kn. Riješi šjor Jale radilicu, sklopim mašinu, stavim na ramu, al nema iskre, natrag u garazu cekaj bolje dane! U 3. razredu odlucimo ja i prijatelj zajedno uć u neki posa. XT 600 84′, protukao na klipnjači, kvar ko po našem guštu, papir uredan- 4000 kn. Spustim ja to na 3200 kn i za još 800 kn , motor upali. Kad smo ga slsgali htio sam to ovaj put učinit da sliči na nešto, odnesemo spustit glavu, pobrusit ventile i siceve, ispoliramo usis, prominu se gumice ventila, motor leti na gasu ko od šale trćom na zadnje! Došao i kraj 3. razreda, radilo se 12 sati na dan u bravariji na crno cjela 2 mjeseca, uplatila se eskurzija ostavilo djeparca i naravno dovelo još jedan motor. Bila je to ovog puta Aprillia Tuareg Wind 600 90′, Rotax-ov motor, pogon bregaste na remen, upside-down vilica, sve u svemu oku jako ugodno za vidjet. Bio je to motor skroz drugačiji od xt, puno brži(po meni sigurno jedna od najbržih endurača 600), alanser, dobro koči,… Bio je to i motor kojeg se lako vozilo na zadnje kolo, brat je šaltava do 5. na tadnjem i vozija dok se ne bi počela palit lampica od pritiska ulja, ja sam se zadovoljavao 2. dok se ne “zaceni”. Vozili smo je dugo i poprilično ofucali a kad je prestala bit zanimljiva prodali smo je.
Tada sam već bio poprilično lud za motorima, počelo se nešto baš i učit, kupvat neka stručna literatura, radit kod nekih meštara i slagat mašine baš kako to slići. Došlo je tako ponovno vrijeme da se vratimo starom “kurblašu”, našle su se neke felge od Mita, neka zadnja vilica od RM-a, spustila se prva vilica, “šiberi” od XL-a, neki top ieto vrlo lijepa supermota od xt-a! Nedugo iza toga otišao je xt u djelove za pozamašnu svoticu a danas je od njega ostala samo makinja. Bila i bratu krizma i eto FZR 1000 90′, motor razbiven al ništa ne riješivo. Zakrpamo kiler, prominimo ulje(ulijemo DELTA 5), ispravi šjor Jale vilice i diskove, ja ispravim felgu i amo provat kako leti to čudovište! Prvo ništa posebno do nekih 8-9 tisuća okr. a onda eksplozija, motor leti 3. na zadnje sa nekih 150-160 kmh. Hvala Bogu da je protukla radilica (zbog već rečenog ulja) jer je onakva vožnja mogla i kobno završit. Naime, nisam imao ni vozačku niti je motor bio registriran. Upalio napokon i ktm na kompjuter od mtx-a i ide strava al ipak u garažu jer ima tu još posla! U međuvremenu počeo sam raditi u servuisu motora, svaki dan u smjeni suprotno od škole. Naučio sam raditi 2t- motore od čovjeka za kojeg mislim da je u Hrvatskoj sigurno među najboljima- barba Ćunija, iako njemu nije drago da ga se spominje. “Napilavali” smo skutere, (onog ZIP-a šta je vozio Ante Alduk, doduše radio je sam, prije nego šta sam ja došao), motore od kartinga, endurače, cestovne i sportske motore, ali i samo servisirali. Otkad radim “ozbiljno” upoznao sam širok krug ljudi, sve rupe di se nešto radi i ima nešto dijelova, a sve to samo iz jednog razloga- zato što volim motore! Nije me bilo sram reći da ne znam ni da bi želio naučiti, nije mi bilo teško raditi. Sada sam na 1. godini geodezije u Zagrebu i trenutačno sam se bazirao na ostvarenje tog cilja. Kada dođem kući čekaju me neki već započeti “projekti” kao što su fzr 1100, kompletna prerada makijne i rame, castum bike VF 750 turbo, osposobiti YZ 250 i pripremiti je za novu sezonu, najmlađem bratu napraviti mtx 80 supermoto, a ovom malo starijem napilati italjet 125 formula.
Nakon svega što sam prošao u ovih 6-7 godina imam drugačije gledanje i razmišljanje, nisam više onako buntovan, svjestan sam zašto je policija toliko stroga, zašto ljudi toliko ginu, ali isto tako u drugu ruku mi je žao što događanja pojedinih sadržaja nema više, kao što je PH u skuterima. To je po meni ulazak u moto svijet na mala vrata ali sigurno daje neke prave smjernice.
Ako bi tražili od mene savjet za mlade vozače, ja bi im rekao:- grupirajte se pametno, radite nešto, ne bojte se predrasuda, ne budite od onih šta voze motore radi žena, poštujte sebe i druge u prometu, divljajte ako ste svjesni svakog rizika pod svoju cijenu ali samo tamo gdje druge ne ugrožavate!
Još jednom zahvaljujem svima kojima sam ovim pismom bio malo ili malo više dosadan, a vi stariji motpristi- jedva čekam pročititi neku ovakvu priču + još 20-ak godina.

Dajte navalite…

Share

About Author

admin